Reč Osiguranje (fr. Assurance, engl. Insurance, nem. Versicherung) u najširem smislu označava sigurnost, poverenje u nešto, zaštitu, obezbeđenje.
| Smisao te reči upućuje na svrhu osiguranja, koja se sastoji u pružanju neke sigurnosti. |
Prvi oblici osiguranja sreću se u prvobitnoj ljudskoj zajednici u okviru plemena, a kasnije i porodica. Prva opasnost sa kojom se sretao čovek je glad, a mera kojom je pokušao da se zaštiti bili su skromni obavezni prilozi pojedinca u žitu tokom rodnih godina.
Elementi osiguranja javljaju se kod Kineza pri transportu robe preko Jangcekjanga, kao i u Vavilonu još pre četiri milenijuma: u slučaju gubitka broda vlasniku se nadoknađivala šteta, a ako brod stigne na destinaciju, vlasnik je bio dužan da isplati određeni deo dobiti.
Pisani tragovi o osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz 2250.godine p.n.e. u vidu uredbe o međusobnoj obavezi učesnika trgovačkog karavana da nadoknade štetu koja bi nastala u slučaju pljačke.
Razvoj i Istorija osiguranja u svetu
U starom Rimu osnovano je religiozno udruženje u koje su članovi uplaćivali određeni iznos za prijem kao i mesečnu članarinu, a u slučaju smrti nekog člana solidarno su snosili troškove sahrane, pomagali su udovice i decu umrlih.
Prva sačuvana polisa potiče iz Lombardije, 1182. godine. Iz perioda od XII do XV veka sačuvano je više od 400 polisa, ali u to vreme polisa osiguranja nije uvek bila garancija dobijanja nadoknade, naročito u slučaju gubitka broda.
Prvi zakoni u ovoj oblasti donose se u Barseloni 1435. i Firenci 1522. godine.
Prva polisa na italijanskom, od 20. septembra 1547. godine pronađena je u Engleskoj. U to vreme nije bilo osiguravajućih biroa, tako da je pomorsko osiguranje bilo privatna transakcija izmedu individualaca.
Osiguranje od požara nastalo je u Nemačkoj 1591. godine, kada je organizovano udruženje za zaštitu od požara | Feuer Kasse.
Požar u Londonu 1666. godine sa katastrofalnim posledicama, doveo je do formiranja Fire office.
Prvo društvo za osiguranje od požara u SAD osnovao je Bendžamin Franklin 1752. godine, pod nazivom Filadelfijsko udruženje za osiguranje stambenih objekata od štete uzrokovane požarom, zatim se osnivaju i pomorska osiguravajuća društva u Libeku i Bremenu.
Prva osiguravajuća kompanija u oblasti pomorskog osiguranja nosi naziv po Edvardu Lojd-u.
U Londonu su se vlasnici brodova, prodavci i kupci robe koja se prevozila brodovima sastajali u kafanama, a jedna od kafana, vlasnika Edvarda Lojda, postala je vodeća. Ne zna se tačno kada je Lloyd s osnovan ali je poznatoda je postojao pre 1688. godine, Aktom Britanskog parlamenta iz 1871. godine, udruženja Osiguravača Lloyd s dobilo je oficijalni status korporacije osiguravača. Na taj način službeno je osnovana Lojdova berza. Lloyd`s danas nije kompanija, već predstavlja tržište osiguranja.
Prva osiguravajuća društva zabeležena u istoriji su nemački Hamburger Feuerkasse iz 1676. godine, engleski Sun iz 1717. godine i naravno Lloyd’s.
Prvu polisu životnog osiguranja u pravom smislu reči, izdala je grupa pomorskih osiguravača u Londonu, 1536. godine, izvesnom Wiliamu Gybbonsu.
Polisa je bila jednogodišnja i glasila je na 400 £. Interesantno je da je Gybbons umro u toku godine i Osiguravači su njegovoj porodici isplatili osiguranu sumu.
Razvoj osiguranja života u evropskim zemljama počinje krajem 17. veka i karakteriše se postepenom primenom matematike u tehnici osiguranja. U XVII veku holandski državnik i matematičar Jan de Vitu postavio je matematičke osnove odredivanja životne rente. Dostignuća Njutna, Lajbnica, Dekarta i Paskala našla su veliku primenu u oblasti osiguranja. Od velikog značaja bila su i otkrića u matematičkoj statistici, pre svega zakon velikih brojeva (Bemuli, Laplas i Gaus).
Engleska akademija nauka je stvorila pretpostavke za razvoj modernog osiguranja, primenom prve zvanične tablice smrtnosti objavljenje 1693. godine.
Tada ujedno i započinje razvoj osiguranja života u osnovi i u onom obliku kakav je i danas poznat.
Prvo moderno društvo životnog osiguranja u Evropi bilo je osnovano 1699. godine u Londonu pod nazivom Društvo za osiguranje udovaca i udovica. Prvo udruženo društvo za životno osiguranje New England Life je osnovano 1835. godine, a potom je osnovano još dvanaest drugih društava u oblasti životnog osiguranja, koja i danas postoje.
Prvo društvo životnog osiguranja u Sjedinjenim Američkim Državama osnovano je 1759. godine pod nazivom Društvo za pomoć siromašnm i ugroženim prezviterijanskim sveštenicima i siromašnim i ugroženim suprugama i deci prezviterijanskih sveštenika. Ovo društvo još uvek postoji i najstarije je društvo životnog osiguranja na svetu.
Treći period u istoriji osiguranja
Od druge polovine XIX veka počinje treći period u istoriji osiguranja, kada države uviđaju ogroman ekonomski i socijalni značaj osiguranja, ujedno koristeći pogodnosti Osiguranja za svoje interese, kao što je akumuliranje kapitala, kojim Osiguravači raspolažu, relativno dug vremenski period.
Osiguravajući kapital čini novi izvor akumuliranja sredstava državnih fondova, kao izuzetno važan za razvitak državnog kredita. Tako se savremeni fondovi osiguravajućih društava na nivou nacionalne ekonomije mere u milijardama €.
Razvoj osiguranja kod nas
Srbija za razliku od drugih evropskih zemalja, sa idejom i praksom osiguranja upoznala se dosta kasno.
Koreni osiguranja u Srbiji nalaze se još u Dušanovom zakoniku (XIV vek), koji pominje kolektivnu odgovornost za naknadu štete.
Osiguranje u pravom smislu, na našim prostorima sreće se tek polovinom XIX veka (tzv. „koševi“ Miloša Obrenovića).
Prve poslove osiguranja u Srbiji najpre su obavljala strana društva.
Početkom XX veka nastaju prva domaća osiguravajuća društva. Prvi domaći osiguravajući zavod pod nazivom „Odeljenje za osiguranja Beogradske zadruge″ osnovan je 1897. god. Osnivači su bili Luka Ćelović i Đorđe Vajfer.
Do početka Prvog svetskog rata u Kraljevini Srbiji osnovana još tri osiguravajuća društva sa domaćim kapitalom – „Srbija“, „Šumadija“ i „Jugoslavija“. Domaće kompanije bile su poslovno povezane sa stranim, a metode poslovanja bile nalik trgovačkim.
Razvoj osiguranja u Kraljevini Jugoslaviji do II svetskog rata.
Kao i u većini zemalja i u Jugoslaviji je vladao koncesioni sistem za osiguravajuće poslovnice. Osiguravajuće društvo nije se formiralo kao akcionarsko društvo ili zadruga, već je država zadržavala za sebe diskreciono pravo davanja dozvole za rad, odnosno koncesije.
Vremenom je država diskrecioni sistem pretvarala u normativni, dopustajući automatsko dobijanje koncesije, po ispunjavanju uslova, tako da je uoči Drugog svetskog rata u Jugoslaviji bilo 28 osiguravajućih kompanija (ne računajući već ranije ugašena), kao što su “Adrija“, “Zora“, “Feniks“.
Donošenje uredbe o nadzoru nad osiguravajućim društvima, 1937. godine, bila je prekretnica za razvoj osiguranja u Kraljevini Jugoslaviji.